Lanciarii

Lanciarii (од латинског: lancea = „копље с ременом“) су били припадници разних легија, који су скупа чинили неку врсту специјалних снага у оквиру неке легије. Настанак им пада вероватно у време владавине цара Севера. Временом су стекли репутацију, а након што су преторијанци коначно распуштени 312. ушли су у састав цареве личне гарде. Заузимали су почасна места у Константиновом comitatus’у (пратњи).^[1]

А. Х. М. Џонс сугерише да су lanciarii под Диоклецијаном вероватно били распоређени по пограничним секторима и да нису били чланови comitatus’а.^[2] Ван Берхем чак тврди да их је било свега неколицина,^[3] упркос чињеници да се у Нотицији спомињу читаве легије.^[4]

За разлику од просечног римског легионара који је носио сулицу (лат. pilum), lanciarii су били наоружани лаким копљем (лат. lancea).^[5]

Референце

^ Southern-Dixon, Late Roman army, p. 16.
^ Jones, Later Roman Empire, vol. i, p. 55.
'^ Berchem, L' armée de Dioclétien, p. 107.
^ Luttwak, The Grand Strategy, p. 230.
^ Cambr. Hist. of Gr. & Rom. Warf., p. 480.

Извори и литература

Одабрана литература

D. van Berchem, L' armée de Dioclétien et la réforme constantienne, Paris 1952.
The Cambridge History of Greek and Roman Warfare, ii, Rome from the late Republic to the late Empire, ed. P. A. G. Sabin, H. van Wees, M. Whitby, Cambridge 2007.
P. Southern, K. R. Dixon, The late Roman army, London 1996.
A. H. M. Jones, The Later Roman Empire, 284-602. A Social, Economic, and Administrative Survey, 3 vols., Oxford 1964.
E. Luttwak, The Grand Strategy of the Roman Empire. From the First Century A.D. to the Third, Baltymore 1976.

Препоручена литература

H. M. D. Parker, „The legions of Diocletian and Constantine“, Journal of Roman Studies 23 (1933), p. 186.
W. Seston, „Du comitatus de Dioclétien aux comitatenses de Constantin“, Historia. Zeitschrift für Alte Geschichte 4 (1955), pp. 284–296.
Ross Cowan, 'Lanciarii: Elite Legionary Light Troops?', Ancient Warfare 2.1 (2008), 18-23.^{[мртва веза]}