Viseći most

Pogled na most Akaši u japanskom Kobeu
Most Džordža Vašingtona sa svoja dva nivoa povezuje Njujork sa Bergen okrugom, Nju Džerzi, SAD. Ovo je najveći viseći most na svetu, preko koga prelazi 102 miliona vozila godišnje.[1][2]

Viseći most je tip građevinske konstrukcije kod kog kablovi koji vise sa pilona nose njegovu gredu.[3] Prvi moderni primeri ovog tipa mosta su izgrađeni tokom ranih 1800-tih.[4][5] Jednostavni viseći mostovi, koji nemaju vertikalne držače, imaju dugu istoriju u mnogim planinskim područjima sveta.[6][7]

Istorija

Jednostavni viseći most

Viseći mostovi su jedan od najstarijih tipova mostova. Oni su bili građeni još od neolita, korištenjem biljnih vreža kao nosača gazišta mosta. Puno solidnije konstrukcije počeli su da se izgrađuju Indiji oko 4. veka, tako da su kao nosače koristili upletene bambuse, a kasnije gvozdene lance.[3]

Kako su viseći mostovi omogućuju ekonomično rešenje za problem velikih raspona preko plovnih reka ili na drugim mestima gde je teško izraditi pilone zbog duboke vode, o njima se počelo ponovno razmišljati za vreme industrijske revolucije.[3]

Britanski, francuski, američki i drugi Inženjeri krajem 18. i početkom 19. veka, susreli su se ozbiljnim problemima stabilnosti i čvrstoće protiv sila vetra, teških tereta, jakih oluja, velikih snežnih padavina i krda stoke. Najveće zasluge za rešavanje tih problema ima američki inženjer, nemačkog porekla Don Rebling, koji je problem rešio tako da je sa svake strane svojih mostova dodao rešetkastu konstrukciju. Time je proizveo dovoljno čvrstu strukturu da uspešno premosti reku Nijagaru, nakon toga i Reku Ohajo u Sinsinatiju i konačno Istočnu reku između Bruklinaa i Menhetna u Njujorku u svom remegdelu Bruklinskom mostu.[3]

Tehnika ispredanja kablova koju je izumeo francuski inženjer Luj Vika (savremenik Reblinga, znatno je unapredila gradnju visećih mostova.[3]

Drugi veliki doprinos u razvoju modernih visećih mostova bio je keson, koji je omogućio da se piloni grade na velikim dubinama. To su u početku koristili francuski, britanski i američki inženjeri, među njima i Washington Roebling, koji je završio očev Bruklinski most.[3]

Turistički viseći most Kapilano nedaleko od Vankuvera

Jedno vreme oko 1930-ih američki inženjeri su eksperimentirali sa vrlo uskim čvrstim kablovima kao nosačima grede mosta, umesto rešetkaste konstrukcije, ali nakon što se srušio most Takomskog moreuza 1940. zbog aerodinamičkih sila (jako se njihao i na malom vetru) od tog su odustali i vratili se potvrđenim metodama. Kasnije su aerodinamički stabilni nosači zamenili rešetkaste konstrukcije.[3]

Krajem 1980-ih svega tri viseća mosta - Golden gejt u San Francisku, Verazano-Narous u Njujorku i Hamberski most pored engleskog Hala imala su raspon veći od 1200 metara.[3]

Smatra se da bi moderni legirani čelici mogli nositi i mnogo veće raspone, pa čak i da bi viseći mostovi mogli biti dovoljno čvrsti da nose teretne vozove, ipak oni su gotovo svi projektirani za automobilski promet.[3]

Mostove od pripremljenih kablova počeli su da grade nemački inženjeri u Kelnu, Dizerdorlfu i drugim gradovima tokom 1950-ih i 60-ih, i to tako da je samo jedan centralni pilon nosio niza kablova koji nose gredu mosta.[3]

Spisak najdužih visećih mostova

  1. Čanakale 1915, Turska - 2023 m[8]
  2. Akaši Kajkio, Japan - 1991 m[9]
  3. Sihoumenski most, Kina, 1650 m[9]
  4. Most velikog pojasa, Danska - 1624 m[9]
  5. Osmangazijev most, Turska - 1550 m[9]
  6. Most Ji Sun-sin, Južna Koreja 1545 m[9]
  7. Žunjanski most, Kina - 1490 m[9]
  8. Četvrti Nankiški most, Kina - 1418 m[9]
  9. Hamberski most, Ujedinjeno Kraljevstvo - 1410 m[9]
  10. Most Javuz Sultan Selim, Turska - 1408 m[9]
  11. Đenginski most, Kina - 1385 m [9]

Reference

  1. ^ „Port Authority of New York and New Jersey - George Washington Bridge”. The Port Authority of New York and New Jersey. Архивирано из оригинала 20. 09. 2013. г. Приступљено 13. 09. 2013. 
  2. ^ Woodruff, Bod; Zak, Lana & Wash, Stephanie (20. 11. 2012). „GW Bridge Painters: Dangerous Job on Top of the World's Busiest Bridge”. ABC News. Архивирано из оригинала 28. 09. 2013. г. Приступљено 13. 09. 2013. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и „Suspension bridge” (на језику: engleski). Encyclopædia Britannica. Приступљено 19. 02. 2017. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
  4. ^ Chakzampa Thangtong Gyalpo – Architect, Philosopher and Iron Chain Bridge Builder Архивирано 25 мај 2014 на сајту Wikiwix|Wikiwix by Manfred Gerner. . Thimphu: Center for Bhutan Studies. 2007. ISBN 978-99936-14-39-5. 
  5. ^ Lhasa and Its Mysteries by Lawrence Austine Waddell, 1905, p.313
  6. ^ Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Bridges/History 1”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 04 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 533–538; see page 536. „8. (c) Suspension Bridges.—A suspension bridge consists of....."” 
  7. ^ Morley, Arthur (1912). Theory of structures. Longmans, Green, and Co. стр. 482-484, 574. „simple suspension bridge.” 
  8. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом “stru”.
  9. ^ а б в г д ђ е ж з и „Most Important Structures in this Category” (на језику: engleski). Structurae. Приступљено 19. 02. 2017. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)

Reference

  • Newton, Isaac (2008). D. T. Whiteside, ур. The Mathematical Papers of Isaac Newton: Volume 5: 1683–1684. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-04584-1. 
  • Lockwood, E.H. (1961). „Chapter 13: The Tractrix and Catenary”. A Book of Curves. Cambridge. 
  • Salmon, George (1879). Higher Plane Curves. Hodges, Foster and Figgis. 
  • Truesdell, C. (1960), The Rotational Mechanics of Flexible Or Elastic Bodies 1638–1788: Introduction to Leonhardi Euleri Opera Omnia Vol. X et XI Seriei Secundae, Zürich: Orell Füssli, стр. 66, ISBN 9783764314415 
  • Calladine, C. R. (2015-04-13), „An amateur's contribution to the design of Telford's Menai Suspension Bridge: a commentary on Gilbert (1826) 'On the mathematical theory of suspension bridges'”, Philosophical Transactions of the Royal Society A, 373 (2039): 20140346, Bibcode:2015RSPTA.37340346C, PMC 4360092 Слободан приступ, PMID 25750153, doi:10.1098/rsta.2014.0346 
  • Peters, Tom F. (1987). Transitions in Engineering: Guillaume Henri Dufour and the Early 19th Century Cable Suspension Bridges. Birkhauser. ISBN 3-7643-1929-1. 
  • Kranakis, Eda (1996). Constructing a bridge: an exploration of engineering culture, design, and research in nineteenth-century France and America. MIT Press. ISBN 0-262-11217-5. 
  • „The Living-Root Bridge: The Symbol Of Benevolence”. Riluk (на језику: енглески). 2016-10-10. Архивирано из оригинала 08. 09. 2017. г. Приступљено 2017-09-07. 
  • „Living Root Bridge in Laitkynsew India”. www.india9.com. Приступљено 2010-02-22. 
  • „Ten Exceptional Living Root Bridges”. The Living Root Bridge Project (на језику: енглески). 2017-05-10. Приступљено 2017-09-07. 
  • „Cherrapunjee”. www.cherrapunjee.com. Приступљено 2010-02-22. 
  • „Living Bridges in India Have Grown for 500 Years (Pics)”. TreeHugger, New York. Приступљено 2010-10-24. 
  • Otto, M. Rebekah; et al., „The Vine Bridges of Iya Valley”, Atlas Obscura 
  • Paul, Ruchira (22. 4. 2010). „Living architecture: The root bridges of India and Japan”. Accidentalblogger.typepad.com. Приступљено 3. 4. 2015. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  • Bovey, Henry Taylor (1882). Applied Mechanics. 2. Montreal: Printed by John Lovell & Son for the Office of the Minister of Agriculture, Canada. 
  • Jenkin, Fleeming (1876). Bridges: an elementary treatise on their construction and history. Edinburgh: Adam and Charles Black. 
  • Bell, Simon (2008). Design for Outdoor Recreation (2nd изд.). Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-44172-8. 
  • Bell, Simon (2008). Design for Outdoor Recreation (2nd изд.). Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-44172-8. 
  • Williams, Nicola; Catherine Le Nevez (2007). Provence & the Côte d'Azur (5th изд.). Lonely Planet. ISBN 978-1-74104-236-8. 
  • „Des passerelles himalayennes” (на језику: француски). www.enviscope.com. Архивирано из оригинала 23. 12. 2008. г. Приступљено 2009-03-04. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  • Werner, Paul; Kürschner, Iris; Huttenlocher, Thomas; Hemmleb, Jochen (2017). Klettersteigatlas Alpen: Über 900 Klettersteige zwischen Wienerwald und Côte d'Azur (на језику: немачки). Bergverlag Rother GmbH. стр. 374. ISBN 9783763380879. Приступљено 2018-05-31. 
  • www.valtellina.it, Valtellina -. „Highest Tibetan Bridge in Europe Opens - Valtellina”. www.valtellina.it (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 24. 09. 2018. г. Приступљено 2018-09-24. 
  • „Longest Tibet-style footbridge”. www.guinnessworldrecords.com (на језику: енглески). Приступљено 2019-08-26. 
  • „Parbat getting 'tallest and longest' bridge at home”. myRepublica. 6. 1. 2020. Приступљено 1. 5. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  • „World's longest pedestrian suspension bridge is opening in Portugal” (на језику: енглески). CNN Travel. 9. 10. 2020. Приступљено 10. 10. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  • „A Castelsaraceno il ponte tibetano più lungo al mondo” (на језику: италијански). la Repubblica. 27. 7. 2021. Приступљено 22. 1. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  • Troyano, Leonardo Fernández (2003). „8.3.2 Catenary Bridges”. Bridge Engineering: A Global Perspective. Thomas Telford. ISBN 0-7277-3215-3. 

Spoljašnje veze

Viseći most na Vikimedijinoj ostavi.
  • Suspension bridge
  • New Brunswick Canada suspension footbridges Архивирано на сајту Wayback Machine (14. јул 2011)
  • Structurae: suspension bridges
  • American Society of Civil Engineers
  • Bridgemeister: Mostly suspension bridges
  • Wilford, John Noble (08. 05. 2007). „How the Inca Leapt Canyons”. The New York Times. 
Normativna kontrola: Državne Уреди на Википодацима
  • Francuska
  • BnF podaci
  • Nemačka
  • Izrael
  • Sjedinjene Države
  • Japan
  • Češka